Лечење Аспергеровог синдрома се састоји од сесија психотерапије 1 до 2 пута недељно, са циљем да пацијенту учини интеракцију са другима, избегавајући изолацију.
Третман треба започети убрзо након дијагнозе, који се обично јавља између 4 и 14 година, иако су неки случајеви идентификовани касније у одраслом добу.
Пацијенти са Аспергеровим синдромом су обично интелигентни, али имају веома логичко и неовисно размишљање, и имају велики проблем у односу на друге, али када успоставља однос поверења са дететом, терапеут може да разговара и разуме разлог за нека "чудна" понашања која помажу у идентификацији најпогодније стратегије за сваки случај.
Важност породице у лечењу Аспергеровог синдрома
Породица треба да зна коју стратегију користи терапеут како би обликовала понашање детета како би допунила лечење у кући. Због тога, након сваке психотерапијске сесије, родитељи могу питати психолога за упутства о томе како поступати и како исправити дијете у одређеним ситуацијама.
Шта да урадите да бисте помогли дјетету са Аспергеровим синдромом
Неки примери који родитељи и наставници могу да помогну дјетету или адолесценту са Аспергеровим синдромом су:
- Дајте једноставно, кратко и јасно наређење детету. На пример: "Држите загонетку у кутији након што играте", а не: "Држите играчке након што играте";
- Питајте детета зашто дјелују у моменту акције;
- Јасно и мирно објасните да је "чудан" став, као што је говорити лоша реч или бацати нешто другој особи, непријатан или неприхватљив за друге, тако да дете не понавља грешку;
- Избегавајте да оцењујете дете због понашања које га има, избегавајући да га на пример назове малтретираним или глупим.
Осим тога, терапеут може прописати антидепресиве, као што су Нортриптилин или Сертралин, који помажу у смањењу симптома Аспергеровог синдрома и олакшавају психотерапију.
У већини случајева деца са Аспергеровим синдромом показују чудна понашања као што су буђење током учења или ударање у сто док једу или понижавајући понашања попут бацања метка на поду док једу, али ово понашање није а дете нема појма да је бескористан или мучи било кога.
Обично деца са Аспергеровим синдромом нису у могућности да истовремено усмере своју пажњу на више од једне активности, а што се тиче осећања, дете, иако свјестан да је сретан, није у стању да схвати да је други особа може бити тужна. Она не види "осећања других" и може да остави утисак да јој није брига о њеним родитељима, браћама или пријатељима.
